Kafa u Marakešu

Autor priče: Katarina Vasić

Posle tri sata leta, sletele smo u Marakeš. Jedna Srpkinja i jedna Meksikanka. Još uvek se pitam kako je uspela da me nagovori da putujemo sa španskom agencijom, a da pri tome ne znam ni reč španskog. Vodič, prosečan Arapin nas je dočekao sa jedim ljubaznim Hola chicas!

Osim agencije, još jedna odlična stvar koju smo izabrale, jeste da idemo u Maroko u maju mesecu za vreme Ramazana. Marakeš je po danu bio pust, jer se oni kada je ovaj post ne kreću po ulicama, ali je već predveče polako počeo da živi. Imala sam utisak kao da sam ušla u Aladinov film koji se u to vreme prikazivao u bioskopima. Turisti su bili vidno uočljivi pogtovo nas dve, mlade devojke, tako da su nam lokalci neprestano dobacivali razne komplimente, ponekad i ne tako lepe. Obukla sam šorc, jer je bilo toplo, ali sam ubrzo shvatila da me ljudi gledaju čudno. Toliko mi je bilo neprijatno da sam na kraju spakovala taj šorc u kofer i nisam ga više vadila.

Na ulicama se svašta moglo videti, najzanimljiviji je bio čovek sa kobrom. On je sedeo na ćilimu. Izvadio bi ovu ogromnu životinju i pustio je bez ikakvog nadzora da puzi po tepihu. Uspravljena kobra je izgledala mnogo veće i strašnije nego na televizji, kada bi stigla do kraja tepiha, čovek bi je uhvatio jednom rukom i vratio u kutiju, pitala sam se šta bi se desilo da ne uspe da je uhvati?

Prvu noć nismo uspele da prespavamo zbog duge mise na arapskom koja je zvučala kao da neko plače, a ne da se moli. Drugi dan smo proveli na planini Atlas. Trudila sam se pratim grupu i vodiča koji nam je na španskom pokazivao mesto gde je sniman Gladijator i serija Igre prestola. Iako je počela da me boli glava od španskog, uspela sam da se nekako sporazumem, sreća je moja što govorim francuski, U Maroku se Engleski gotovo ni ne govori.

Treći dan, meni najdraži smo stigli u pustinju i trebali smo da jašemo kamile, iskustvo je bilo sjajno, poput arapske princeze sam na mojoj kamilici prelazila velike peščane dine. Na pauzi smo čak dobili priliku da surfujemo po pesku. Meksikanka i ja nismo bile jako spretne, pa smo sele na bord i spustile se kao na sankama, svi su nam se smejali.Ova zabava je prekinuta peščanom olujom, počelo je da seva i oblaci se stvorili ni od kuda. Brzo smo se popeli na naše kamile, ali ih je bilo jako teško jahati zbog jakog vetra koji je raznosio pesak u velikim pijavicama. Najzad, smo stigli u naš hotel u sred pustinje, npravljen od šatora i ćilima. Kako je mrak pao i vetar se stišao. Šetala sam po svojoj improvizovanoj sobi i sama pomisao da se tuda šetaju škorpije me je navela da tu noć, budna, sačekam zoru. Međutim ekipa Argentinaca, Meksikanaca i Kolumbijanaca je bila sjajna, proveli smo noć pevajući i igrajući limbo dance, a zatim nas je ujutru dočeko najlepši izlazak sunca u mom životu.