Legenda o Tadž Mahalu

Supruga cara mongolske imperije, Mumatz Mahal (što u prevodu znači ''ukras palate'') preminula je 1630. godine, rađajući njihovo četrnaesto dete. Na samrti je svog supruga Šah Džahana zamolila da joj ispuni četiri želje: da joj podigne spomenik dostojan njihove ljubavi, da se nikada više ne ženi, da čuva njihovu decu i da posećije njen grob na svaku godišnjicu.

Skrhan bolom zbog gubitka voljene žene, Šah je 9 dana odbijao hranu i vodu, zapostavio državničke funkcije. Kada je konačno rešio da napusti svoje odaje njegova inače crna kosa, bila je potpuno bela.

Po njegovoj naredbi počela je gradnja Tadž Mahala, koja je trajala pune 22 godine, a u njoj je učestvovalo čak 22.000 radnika i preko 1.000 slonova. Za gradnju su korišćeni beli mermer, žad, kristali, tirkiz, safir, 28 vrsta dragog i poludragog kamenja uvezenog iz celog sveta.

Središnja zgrada završena je 1648. godine, dok je gradnja okolnih zdanja trajala još 5 godina. Šah je redovno nadgledao sve radove. Po završetku izgradnje mauzoleja, Mumatz je sahranjena na mesto konačnog počivališta, okrenuta ka zapadu, u pravcu Meke.

Kada je 1658. godine njegov sin preuzeo presto, Šah Džahan je stavljen u zatvor gde je živeo još 8 godina. Do kraja života je kroz prozor Jasminove kule, preko reke Džumne posmatrao počivalište svoje nikad prežaljene supruge.

Na ulasku mauzolej stoji natpis:,, Dušo, odmaraj u umetnosti. Vrati se Gospodu u miru i neka On bude sa tobom.’’